Социолошки аспект производње личне власти Алексадра Вучића

Генеза извршне власти у Србији од 2012. до 2025. прошла је пут од двоглаве ауторитарне фазе власти (2012. – 2014.), коју су чинили дует Томислав Николић као председник Републике у заласку и Александар Вучић као први потпредседник Владе у надоласку. Пошто систему личне власти не може да буде једна земља, а два господара, прешло се на другу, транзиционо ауторитарну фазу, власти (од 2014. до 2017.), која је била припрема за успостављање личне власти Александра Вучића са позиција премијера Србије и председника Српске напредне странке. Ваља подсетити да је Александар Вучић кампању за председника Републике 2017. године водио са позиције премијера Владе Републике Србије[1].

Трећа, популистичка, фаза власти Александра Вучића почиње 2017. године са популистичким наративом о „непосредно изабраног председника Републике са победом на председничким изборима у првом кругу “.

Тако се ствара слика о плебисцитарној подршцу председнику Републике, Александру Вучићу, која се ставља у први план, а пострани остају његова плитка уставна овлашћења  као председника Републике (члан 112) и овлашћења, која има Влада Републике Србије (123) која председник Републике неуставно узурпира.  Тиме се гради саверемени облик личне власти користећи, између осталог, механизам индустрије популизма[2].  

Када говоримо о индустрији популизма на стратешком нивоу, говоримо о неколико процеса. 

Први, не и најзначајнији, је дениституционализација, урушавање интегритета институција на начин да партијска бирократија Српске напредне странке ставља под котролу јавне/државне институције.

На другом месту је деполитизација, односно  дезидеологизација друштва оличена у промоцији и доминацији мњења да грађани не треба да се баве политиком, тј. да друштву треба лидер са чврстом руком[3]. Политички активизам се једначи са партијским, а партијски активизам се ставља искључиво у негативан контекст.

Трећи механизам индустрије популизма је персонализација личне власти стварањем харизме владара, односно медијским обожењем владара као симбола неподељене власти.

Насупрот овом механизму је производња непријатеља владара и личне власти, којим се ствара медијска и друштвена легитимизација прогона неистомишљеника и опонената личне власти.

Пети механизам индустрије популизма је антипросветитељство оличеног производњи аномичног антрополошког песимизма, тј. неповерења у човека и његов разум и у потребу за слободом.

И на крају, шести механизам је механизам међународног умрежавања. Пошто ниједна власти није сама на свету, и лични овласти власти траже међународне партнере. Вучић као владар, а преко њега и Србија, их налази пре свега у Мађарској, Кини и Русији, испоставило се државама у којима постоје лични облици власти, али и државама које су партнери Србији (Мађарска), односно кредитори (Кина и Русија) пројекта изградње и реконструкције пруге Београд Будимпешта.  

На оперативном, односно комуниколошком, нивоу индустрије популизма, говоримо о функционалној подели медија на оне који омогућавају цензуру или промоцију или пропаганду или етикетиреање, односно медијске прогоне. То за последицу има или медијску и друштвену невидљивост непожељних актера или доминантно промотивно и пропагандно информисање о пожељним актерима, односно медијску смрт непожељних актера у јавном простору. Овакво поступање медија у оквиру индустрије популизма није само себи сврха. То је покушај да се маргинализују и/или етикетирају “џепови” активне/критичке јавности, ојача тренда политичке и изборне апстиненције, односно (ауто)цензуре и смањи потреба за слободом говора, тј. појачају активности фабрика ботова као инструмента за урушавање демократске јавности.

Све напред наведено није могуће без активне улоге регулаторног оквира пре свега Регулаторне агенције за електронске медије (РЕМ)[4] и Агенције за спречавање корупције[5].

Непоступања ове две регулаторне институције омогућавају да председник Републике, Александар Вучић, рентирањем листи Српске напредне странке незаконито стеченог рејтинга, који настаје кршењем медијских и антикорупцијских закона, али и препоруке Канцеларије за демократске институције и људска права (ОДИХР) омогући увећани број посланика у Народној скупштини Републике Србије.

Наиме, председник Републике као јавни функционер помаже да листа Српске напредне странке има што више посланика супротно члана 5.4. ОЕБС Декларације из Копенхагена, односно кршењем домицилног законодавства:

·         члана 111 Устава Републике Србије,

·          члана 1 Закона о председнику Републике и

·         члана 40 Закона о спречавању корупције.

На овај начин Вучић заробљава Српску напредну странку и претвара је у миленаристички покрет, који има за циљ да подржава његову личну власт, која је неуставног карактера.

Истовремено, од председника Репубике подржани народни посланици се стављају у зависан однос од њега[6], што за последицу заробљавање Народне скупштине Србије која није кадра да санкционише председниково кршење Устава сходно члану 118 Устава[7].

Тако настаје својеврсни перпетуум мобиле[8], који производи легитимитет личне власти Александра Вучића што за последицу има заробљавање (стављање у зависан однос) законодавне власт, а преко извршне и судску власти.

Овако произведен  легитимитет личне власти Александра Вучића има утицај и на односе унутар уставом дефинисане двоглаве извршне власти.  

Владе Репубулике Србије на челу са премијер(к)ом су „капитулирале“ пред председниковој моћи,  неуспротививши се председником неуставном поступцима, која су ван члана 112 Устава, а преузимајући Владина овлашћењима из члана 123 Устава, која одговарају моћи коју је као Александар Вучић као председник Републике стекао користећи механизме индустрије популизма и несанкционисано кршење Устава републике Србије и закона.

Описаном стању значајно су помагали медији, који су својим несанкционисаним извештавањем супротним уставу, медијским законима и кодексу професије давали подршку легитимизацији неуставног поступања председника Републике.

Конкретно, својим извештавањем електронски медији, пре свега телевизије на челу са јавним медијским сервисима су захваљујући Савету РЕМ-а ускратили право грађана на потпуно, правовремено, истинито информисање, које је гарантовано у:

·         члану 51 Устава Републике Србије,

·         члануу 15 Закона о јавном информисању и медијима,

·         члановима 4 и 7 Закона о јавним медијским сервисима,

·         члану 61 Закона о електронским медијиа и 

·         члан 4 Правлник о заштити људских права у области медијских услуга

Саучесништво РЕМ-а је двојако. С једне стране није санкционисао кршење закона и правилника, а са друге Савет РЕМ-а није искористио могућност да према члану 29 Закона о електонским медијима усвоји правник, који би прецизирао извештавање о председнику Републике које би било у складу са Уставом Републике Србије и медијским законима.. 

Истраживање односа (личне власти) Александра Вучића и тужилаштва подразумева анализу вербалног поступање ова два актера у јавности, тј. медијима, где су у прилици да медијски делају износећи своје ставове, а у оквиру њих информације, знања, емоције, перцепције, мотиве и очекивнаја.   

То даје могућност да се истражи коју улогу имају медији, односно какав утицај на тужилштво као део правосудног подсистема, тужилашке јавности чија је срж тужилачка професија, односно поступање струкновних удружења тужилаца  има Александар Вучић и обрнуто.

Тако бисмо сазнали да ли на реакције личне власти Александра Вучића имамо реакције тужилаштва у форми пасивности и повлачења, хибирне подршке личној власти или инсистирању на примени устава, закона и кодекса тужилачке професије. 

“ДРЖАВА ТО САМ ЈА” –  СИСТЕМАТИЧНО СРОЗАВАЊЕ УГЛЕДА ИНСТИТУЦИЈА

Анализа говора Александра Вучића о тужилаштву, судству и одговорностимаза пад надстрешнице у Новом Саду

“Језик је делатност” тврдња је која сажима главну идеју филозофије језика Остина и Серла[1]. У њиховом приступу основно полазиште је намера, за коју онда одабирамо језичку форму у којој ту намеру можемо да саопштимо саговорнику или јавности у неком контексту.У овом истраживању је најважнији друштвено-политички контекст Србије крајем 2024. године који обележава снажно подељено друштво након два контроверзна изборна циклуса (парламентарни и локални избори 2023. и 2024.) и пада надстрешнице на жељезничкој станици у Новом Саду 1.11.2024. када је живот изгубило 16 особа и једна тешко рањена.

 То значи да коришћење језика није само описивање света, већ и чињење нечега у свету.Говорење је облик деловања, а не само преношење информација. Говорници користе језик да чине ствари: да убеђујемо, обећамо, заповедамо, питамо, претимо, отпуштамо, забрањујемо, осуђујемо, венчавамо… – то су све начини којима утичемо директно на свет око нас.

Ослањајући се на  филозофију језика значајних аутора, какви су били Остин и Серл, надаље можемо, кроз овакво схватање улоге језика у друштву,  указати и на то да  је одговорност за изречено, посебно јавних личности, огромна јер аудиторијум изговорено може да мотивише на делање.

Имајући речено у виду анализирали смо исти корпус (5.11.2024-12.04.2025) обраћањапредседника Србије Александра Вучића из две перспективе.Једна је анализаиз перспективе текста, а друга из личне перспективе самог Председника државе. Овакавим приступом је исти садржај осветљен са становишта тема о којима је председник говорио и са становишта имплицитних убеђивачких порука које је слао аудиторијуму конструишући дискурс на одређени начин одабраним стратегијама и тако утичући на свет око себе и увек на потенцијално бирачко тело.

Када је у фокусу анализе„тема“ употребљена је за дефинисање стратегије реч  „говор“ јер имплицира исказ, а када је у питању анализа „личних стратегија“  употребљава се  „дискурс“јер одсликава модел персоналног формулисања структуре тог исказа.

У 158 дана, од 5. новембра 2024. до 12. Април 2025. Александар Вучић је у својих 50 обраћања, колико садржи наш корпус, дакле у сваком трећем обраћању, адресирао тужилаштво и судове директно квалификујући њихов рад, сопствени однос према тој трећој независној гран и власти и указуијући, на експлицитан и имплицитан начин, шта сматра да би и како требало да раде, односно стављајући под знак питања њихов професионализам.

 Подсећамо да је подела власти на законодавну, извршну и судскусуштина демократије и основни елемент владавине правакоја јејасно дефинисана у Уставу Србије чланом 3 “„Владавина права је основна претпоставка Устава и почива на неотуђивим људским правима…остварује (се) слободним и непосредним изборима, уставним јемствима људских и мањинских права, поделом власти, независном судском влашћу и повиновањем власти Уставу и закону.“ (Службени гласник РСбр. 98/2006 и 115/2021).Из тога произилази да Председник Републике није надлежан за тумачење, надгледање и давање упутстава за рад тужилаштва и судова. Упркос томе наша анализа обраћања Председника Републике у кључних првих 158 дана након пада надстрешнице у Новом Саду  за рад треће гране власти указује управо на супротно.

Анализирани корпус чини, као што је наведено,  50 обраћања чија је тема у потпуности, или делимично, али на повезан начин, била посвећена тужилаштву и судству. Највише их је објављенона  YouTube каналу председника Вучића. Агенција Тањуг је такође снимала обраћања и реемитовала на свом порталу, као што су то чиниле и  владине платформе.Ове платформе омогућавају контролисану нарацију, где је новинарски ангажман  минималан. Када су традиционални медији у питању телевизије са националном покривеношћу  РТС, Happy и Пинк имале су приоритет у емитовању обраћања председника.Преношене су конференције за новинаре и емитоване дебатне емисије у којима је Александар Вучић био  углавном једини гост.

Већина обраћања у овом узорку траје између 10 и 20 минута. Поједини говори трају и до 45-50 минута, што указује на варијабилну форму, од кратких изјава до детаљних излагања у интервјуима у којима је само једна од тема била тужилаштво и судство.

Различит број прегледа забележен је за обраћања од свега хиљаду па до 60.000. Број прегледа је наведен да би се указало на то колики учинак могу да имају, и то само на кориснике интернета, обраћања Председника. Подсетимо то је један од елемената учинка, мада не једини.

Нису анализарини мимика, гестови, говор тела, тон обраћања (повишен, спуштен, снисходљив, заповедни, викање и томе слично). То би ваљало да буде предмет посебне анализе.

Говорне  стратегије у исказима Александра Вучића по темама– у фокусу је исказ

1.      Каква је намера Председника за говорне стратегије за квалификовање тужилаштва и суда

Александар Вучић користи различите варијабле, његове основне говорне стратегије “вруће-хладно”, чији је циљ делегитимизација и критика углавном свега о чему говори,а у овом случају, о раду тужилаштва и суда. На имплицитном нивоу тако шаље обесхрабрујуће поруке да је утврђивање “истине” тежак и дуготрајан процес са неизвесним крајем, те су и самим његовим покретањем већ испуњени студентски захтеви. При томе себе ставља у фокус као једину “надлежну институцију” која може да доведе до утврђивања истине, упркос тврдњи студената да је “ненадлежна институција”. У посматраном корпусу речи тушилаштво и тужиоци (у свим језичким варијантама) употребио је 254 пута, а реч суд 61 пут.

Циљ у свим анализираним обраћањима Александра Вучића је био “контрола штете” и то пре свега замагљивањем суштине и дисперзијом одговорности.За то се користио дискурсним варијаблама:  „али девојци срећу квари”, затим „нисам ја он је”, „заклањање иза ауторитета институције”, „затрпавање аудиторијума непроверљивим бројевима и ‘чињеницама’“, као и наратив „одуговлачења“ у оквиру темпоралне манипулације.Све те врсте манипулативног компоновања начина обраћања јавности доводе до збуњивања грађана и грађанки, са фокусом на студенте,  и разводњавања њиховог оправданог захтева да сви одговрни буду и процесуирани.

На пример често наглашава да су тужилаштво и суд„самостални” и „независни” органи, али их истовремено оптужује за неефикасност, пристрасност и политичку мотивисаност и што је најпроблематичније да су „страни плаћеници”. Навођење да се неко финансира из иностранства је у културном коду у Србији најозбиљнија оптужба, равна “велеиздаји”, посебно што она јако ретко иде уз конкретне потврде у чињеницама. Истовремено јавност занемарује да је упрво  „држава” Србија највећи прималац донаторских средстава из иностранства.

Најманипулативнија стратегија је када се само наговештава „нешто што ту није како ваља”.Тада свако, у контексту ранијих  директних изјава Председника Вучића о томе да се тужилаштво и судство „финансира из иностранства”, да је „под контролом оних жутих”, учитава у деконструкцију поруке оно што му највише одговара. У примеру који следиреч је о обраћању Председника Републике Србије Александра Вучића на централном скупу у оквиру тродневног сабора “Не дамо Србију” испред Дома Народне скупштине у Београду.

„а пре свега од надлежних тужилаштава јер наравно видели сте ко контролише добар део нашег правосудног система и наша тужилаштва није Вучић нажалост није увек ни држава Србија да у оквиру својих уставних и законских надлежности покрену одговарајуће поступке и предузму све друге законом прописане мере како би се успоставио ред” (ТВ Пинк, директни пренос обраћања  Александра Вучића происталицама СНС  12.04.2025. 12.674)

Већина Вучићевих говорних  варијабли се на тај начин суштински своди на  стратегију„топло-хладно” која је врло манипулативна јер јавност на крају суштински не добије тачну информацију о недвосмисленом ставу Председника.

„за разлику од ових људи које тужилаштво данас гони а који нису учинили умишљајно дело само то да буде врло јасна разлика ови сви умишљајна кривична дела чине и они који су рушили градску скупштину у Новом Саду и они који су тукли полицајце и они који их свакодневно нападају то су све дела учињена са директним умишљањем само да то буде потпуно јасно моја порука (…)

Што се тиче рада тужилаштва ја немам право тужилаштво је самостални орган да се на било који начин мешам у њихов рад (…)

уверен сам да раде свој посао на озбиљан и одговоран начин и да ћемо доћи до коначног резултата то су судске пресуде ни то што тужилаштво каже не значи ништа док судови не 

То што тужилаштво каже не значи ништа док судови нешто не кажу”. (21.11.2024, Тан‌југ 2826 прегледа)

„нисам ја студент да могу да тражим ко да буде ухапшена ко да буде пуштен то није мој посао то је посао надлежних државних органа тужилаштво полиција судство“ (31.12.2024. Прва ТВ)

„јесте ви тужилац је ви знате шта је било потребно за пад надстрешнице па ћете ви тужиоцу да кажете да ли тужилац да ли тужилац зна или не зна да ли туж, ево ја верујем тужиоцу да тужилац зна да ли је то допринело паду настрешници или нешто друго али ја вам само кажем можда ме нисте разумели подигнута је оптужница“(Инсајдер ТВ интервју са Бранкицом Станковић. 24. 2. 2025. 20.412 прегледа)

Кроз формулације попут „чекамо да видимо како ће да реагују”, „жута елита”, „тужилаштво није ништа урадило”, имплицитно делегитимизује институције правосуђа.

У обраћању  насловљеном „Не дамо Србију  силеџијама“ истиче да су они који траже директну и политичку одговорност „непријатељи“ и „терористи“ мислећи при том на многобројна јавна обраћања опозиције и особа из струке посебно са универзитета, као и на студентске блокаде које су прво биле спорадичне, а у пуном капацитету су започеле 22.новембра 2024.

„Сав тај терор трпимо због притиска да се тобож тужилаштво убрза тужилаштво је код нас доносило одлуке стотину пута брже него у најразвијенијим земљама Европске уније“ (21.11.2024. Тањуг)

Дискурсна варијабла „замена теза“ у примеру који следи је да нису криви они који су одговорни и сам Вучић који стално ставља компетентност тужилаца и судија под знак питања,  већ јавност која то увиђа и коментарише.

„тужилаштво гони у складу са одређеним правилима и процедурама, али је суд тај који на крају крајева то установљава, биће много тешко суду да то установи и нећу да ви сад, пошто ја видим да у Србији сви знају све, како и зашто је нешто пало“ (26. 11. 2024. Интервју Пинка Вучић са Јованом Јеремић, 28.897 прегледа)

Не пропушта да нагласи да је „држава“, тачније власт, та која сугерише шта и како тужилаштво треба да ради. У примеру који следи

И: Најпре по моделу „вруће-хладно“ истиче независност тужилаштва речју „самостално“.

ИИ: Потом користећи реч „подршка“ ублажава, на експлицитном нивоу, чињеницу да је реч о неприродном директном утицају државе на правосудне органе, који би требало да буду независна трећа грана власти,

ИИИ: то значи да на  имплицитном нивоу,  као основну информацију, шаље  поруку да је „држава“ та која практично доноси одлуке.

„наши правосудни органи и тужилаштво која је самостални орган ух морају да имају пуну подршку државе“ (25. 11. 2024.Емисија Јутро на Пинку, 7061 преглед)

Овај троделни модел користи током целог посматраног периода.Да не буде забуне у јавности, управо на томе инсистира:

„тужилаштво је самостални орган у складу са уставом републике Србије и увек је добродошао увек је добродошао политички подстицај и подразумевајући је“ (…)

„дакле оно што је држава могла да уради то је да тужилаштво обави свој посао“

(Инсајдер ТВ интервју са Бранкицом Станковић 24. 2. 2025. 20.412 прегледа)

2.      Ко је одговоран за пад надстрешнице према Вучићу и Говорне стратегије за квалификовање политичке одговорности

Према Вучићу, за пад надстрешнице одговорна је струка, а не политичке структуре. Он директно изјављује да „корупција није крива, крив је стручни надзор и пројектанти“. Тиме председник држве као „ненадлежна институција”, јер му то по закону није у опису посла, преноси одговорност са владе на технички систем и експерте.Тако директно утиче на рад тужилаштва и суда доносећи пресуду пре и покретања процеса.

Вучић само у првим својим обраћањима јавности, док је цео догађај био још јако „свеж”, наглашава постојање политичке одговорности, чак и када нема правне.

 Користи изразе попут „одговоран сам”, „крив сам”, и тиме преузима симболичку одговорностиз уверења да ће му јавност опростити ту грешку, тачније, да код грађанства има довољно кредита да га не нападају. То је прототипичан начин на који Вучић себе ставља у средиште пажње јавности шаљући поруку, на имплицитном нивоу, да је „мера свих ствари и у добру и у злу” и да ће безпоговорно поднети „жртву” у име свих попут „Христа”.

 Наративом „угроженог лидера” Председник Вучић тежи да консолидује своју политичку базу која, показало се у толико претходних ситуација, добро реагује на ову, и те како, манипулативну говорну стратегију популистичког дискурса. Истовремено  оставке чланова владе карактерише не као изнуђене, већ као израз политичке зрелости.

Председник Вучић чак отворено истиче да људи у влади нису криви јер је реч о „несрећном случају” и на тај начин шаље директне смернице тужилаштву за рад. Суштински, бранећи њих брани себе, јер је реч о његовим дугогодишњим најближим сарадницима које је он поставио на  та места.

„ускоро морамо да донесемо одлуку ко ће бити нови министри у трговини и грађевинарству саобраћајју инфраструктури, жао ми је због оних људи који су нису још оптужени, али који су били осумњичени од стране тужилаштва, јер ја мислим то су добри и вредни и марљиви људи, догоде се ствари у животу које некада не можете да контролишете” (Национални дневник ТВ Пинк 20.429 прегледа)

Манипулација се очитује и у начину именовања „криваца”. Стално говори „струка” и „стручни назор”, а не „људи струке” или „стрчни људи”, као да није реч о реалним собама, него је ту неки низ прописа, закона итд. Тако се стиче утисак да Вучић говори исто што и опозиција – да „људи у струци”, „њих треба питати”, „они су били одговорни” итд. Том манипулацијом доводи аудиторијум у забуну.

3. Говорне стратегије за квалификовање одговорности струке

„Струка” се у његовом дискурсу најчешће приказује као непосредни узрок техничких пропуста који су довели до пада надстрешнице. Коришћене фразе укључују „крив је беочуг у ланцу”, „затајила је струка”, чиме се политички врх његових најближих сарадника дистанцира од директне одговорности и замагљује корупција као узрок.Ово је пример дискурсне стратегије „дисперзије одговорности” са основном варијаблом „замена тезе” са намером да одврати пажњу јавности од суштине и пре свега политичке одговорности особа које су коруптивним радњама допринеле да дође до пада надстрешнице.

Тако је на пример Председник  Србије Александар Вучић изјавио, 14.марта 2025. у директном преносу РТС1конференције за новинаре,да су од тешке несреће 1. новембра у Новом Саду они који протестују позивали на поштовање институција, а све чинили, уз огољено физичко насиље, да те институције не могу да раде свој посао, као и да су уместо институција правду преузели пленуми изборови.

„непосредно по успостављању захтева креће се са противправним понашањем без употребе физичког насиља то противправно понашање огледало се у притиску на тужилаштво судове како и кога да гоне како и кога да не гоне правду су преузели пленуми“ (РТС1 14.март 2025, 39.031 прегледа).

Вучић фокус јавности помера са утврђивања политичке одговорности на студентске блокаде које тобоже ометају тужилаштво у раду и стога нема напретка у утврђивању и процесуирању криваца за пад надстрешнице, а не због опструкције која долази од самох врха власти. То је прототипична стратегија „замена тезе” којом се замагљује суштина.

4.      Речи којима дефинише себе како би изазвао поверење

Председник Вучић себе речима обликује  као одговорног, рационалног лидера, који поштује закон и институције. Одговорно, без и мало оклевања, изјављује: „поштујем законе”, „нећу да утичем”, „нећу да рушим институције”, „ја само тражим да се поштује закон”.

Ове изјаве треба да делују на медијску публику да му верује шта год изговорио.

Наглашава како би он, за разлику од тужилаштава, на бољи начин решио проблем.Тиме себе ставља изнад „треће гране власти”, дакле тужилаштва и суда, који би требало да буду независни у доношењу одлука. Истовремено идентификује медије као групу за противправни притисак на тужилаштво и грађане.Предлаже да буду за то процесуирани, што је уједно и стратегија „замене теза” јер је управо једино Председник тај који директно својим обраћањима у јавности врши притисак на тужиоце и судије. Подсетимона то да у свакој прилици Председник се обраћа јавностима са темом која је њему у том тренутку значајна, без обзира да ли је место и време за те садржаје. У примеру који следи изјаву је дао у ходнику београдске болнице где је у пратњи министра здравља Лончара посетио пацијенте који су страдали у пожару у дискотеци у Кочанима у Македонији.

„петоро лица до сада је ухапшено ја мислим да је могло и двадесеторо да буде ухапшено али нисам ја тај који одређујем већ тужилац и полиција али ја нисам сигуран да ти људи добро разумеју шта је то што раде осим што су подстакнути терористичким деловањем н1 и нове с јер Шолаку измиче време желео би да нас натера да му на силу гасимо канале“ (ТВ Пинк, Национални дневник, 17. 3. 2025, 21.113 прегледа).

Фреквенцијски речник који је урађен у оквиру овог истраживања показује да је у анализираном корпусу најчешће коришћена лична заменица „ја” 126 пута у 50 обраћања.То на импицитном нивоу шаље поруку аудиторијуму да је „држава то сам ја”.

5.      Речи којима дефинише друге

Противнике и неистомишљенике именује терминима који носе негативан вредносни предзнак: „лажови”, „преваранти”, „они који руше институције”, „страни плаћеници”, „жута елита”, „хулигани”. Намера је  да умањи њихову вредност у очима медијске публике..

„што се Стефановића тиче губљења времена да га полиција превод приводи он ће увек дабуде лажов увек је и био тако да ништа ново“(28. 1. 2025. Директан пренос из Палате Србије конференција за новинаре, 48.577 прегледа)

6.      Речи којима дефинише себе у односу на друге

Користи изразе који сугеришу захтев или апел, Вучић настоји да утврди своју ауторитативну позицију. „Ја” додатно подупире апелативним изразима врло снажне експресивности : захтевам,  тражим, молим, желим, наредио сам, јасно сам рекао, мени је речено, донећу одлуку, биће како сам рекао,  сигуран сам (зато сам сигурна да ће надлежни органи и тужилаштво а и правосуђе односно судови касније моћи морати да дају прави одговор), уверавам вас, брине ме,  одговоран сам, крив сам, саучешће, преузећу све на себе, нећу да дозволим, мене брине, уверен сам.

Ове речи се често употребљавају у контексту позива тужилаштву да реагује или да институције раде свој посао.

Такође Вучић често истиче да поседује, или има увид, у нешто што нико други нема. На имплицитном нивоу шаље поруку да је једино он особа која има све информације и тиме сву моћ у земљи. Многа истраживања су показала да у патријархалној култури,каква је и наша,једна од полуга„владања” су особе „које све знају”, на пример свештеници, владари, у породици очеви…Вучић је изданак те патријархалне културе, коју, нажалост, он добро зна да јесу и они којима се обраћа.Стога формира свој дискурс тачно на начин  који је већ проверен у праксии показао се учинковит и примљенса разумевањем и одобравањем код аудиторијума .

Подсетимо само колико је својевремено инсистирао да је једино он видео изостављена два минута снимка на наплатној рампи у Дољевцу када је саобраћајној несрећи погинула једна особа. Несрећу је изазвало службено возило у којем се налазио директор Коридора Србије и функционер СНС-а Зоран Бабић за којег се сумњало да је возио  аутомобил. Вучић је инсистирао да  Бабић није возио јер је он видео снимак и да неће то да подели ни са ким чак ни са тужилаштвом јер је „ужасан”. Касније је мењао своје исказе према потреби и у односу на јачину притиска јавности[2].

 У случају надстрешнице се понавља та говорна стратегије с тим да ће „само он” одлучити ко може да погледа сву документацију ако „он” буде сматрао да је разлог релевантан.

„ако желе да виде што није до тужилаштва мени није проблем ја сам дошао до веома обимне документације коју могу у потпуности да некоме ко ми каже због чега је то њему важно и ко је он баш да њему то доставим ево и то да им доставим да би видели да нико ама баш ништа не крије знате за разлику и друге разлоге ни не знам који су нити“

Закључак 

Говорни дискурс у медијском простору Александра Вучића открива пажљиво изграђену стратегију јавне комуникације у којој балансира између институционалног поштовања и имплицитног притиска.

Основна дискурсна стратегија његових обраћања јавностима је „вруће-хладно” тако да је суштина увек двозначна и замагљена.Он јавност сматра опонетнима, с намером да себе легитимише као једину надлежну институцију. Иста та јавност суштински  стално тражи дијалог, а Вучић, према анализираном дискурсу, каонуди дијалог, али кроз позицију опонентног, а не сарадничког.То на имплицитном нивоу шаље поруку надређене особе која о свему сама одлучује и своје одлуке затим саопштава подређенимакоји то треба да саслушају и испуне.

Истовремено делегитимизује опоненте кроз емоционално обојену реторику ка себи и ка другима. Док себе позиционира као „меру свих ствари”,  рационалног и патриотски настројеног лидера, жртву и онога који попут Христа преузима на себе кривицу непослушнихи трпи уместо грешника јер је једино он довољно јак да уместо свих буде и окривљени и судија. Опозицију и институције  карактерише негативним наративима. У случајевима попут пада надстрешнице, јасно се у његовим говорима диференцира политичка, од техничке одговорности. Тиме Вучић чува политички капитал сарадника, које је иначе сам одабрао да би му били понизне “слуге” свесне да без њега никада не би постигли то што јесу. Како би потпуно склонио корупцију изсвести јавности, он вешто усмерава пажњу грађана и грађанки на „струку”.

При томе најчешће користи већ у  другим истраживањима уочене популистичке изразе и речи:

-народ

– поштен домаћин

– сељак из Алексинца

– нисам бог да знам

– нисам судија

– ми поштујемо закон

– нисмо се мешали

– нећу да рушим институције

– истина ће победити

– за обичног човека

– не дам Србију

– ово је за народ

– боримо се за будућност

– терор других

Личне дискурсне стратегије у обраћањима Александра Вучића

1. Дискурсна стратегијадисперзије одговорноститако да се избегне директна кривица

Вучић користи стратегију дисперзије одговорности, често пребацујући фокус са политичких структура на струку, процедуре, па и институције типа тужилаштва („крив је систем“, „крив је беочуг у ланцу“). У зависности када је ко, или која, институција контекстуално “јачи” аргумент за подељену одговорност. Вучић их користи као замагљивање одговорностиособа у систему, ланцу, које је најчешће он поставио, чиме и себе ослобађа одговорности.

Исто важи и за заменички облик они за које никад не знамо ко су тачно, јасно је само да нису ми.

„они су рекли ту нема докумената ја сам рекао 195 докумената 195 докумената су објављени тужилаштво има још много више папира још много више папира које су добили и саслушање и вештака и сведока и свега другог дакле то је питање за тужилаштво и правосудне органе све смо објавили они сад кажу е то је цензурисано зато што су они ваљда мислили да ће ту не знам шта да пише“(14.12.2024 РТС1 Дневник, 27.853 прегледа)

И још директније, по стратегији “нисам ја он је”, Вучић политичку одговорност пребацује на тужилаштво. Ово је иначе у популистичким говорима веома честа манипулација не само код нас.О томе како да се употреблајва уче се говорници у разним реторичким и школама беседништва и дебатовања.

„а што сте дошли код мене ако нисте тражили од мене одговор а што мени звиждите што не звиждите тужиоцима они су морали да вам дају те све папире тужилаштво је само једанпут изашло и рекло ми имамо све што нам треба и ништа није нестало нису се трудили сваки дан да их убеде јер су ове групе за притисак ови лажови са н1 и нове с свакога дана говорили нестала је документација и сад цела Србија види да су лагали по хиљадити пут и баш их брига” (ТВ Happy, Ćirilica21. 12. 2024. 32.543 прегледа)

Тиме се појављује образац комуникације који минимизује или смањује политичку одговорност, иако се формалноона признаје (нпр. „одговоран сам, крив сам – али…“).

Одговорност се замагљује и релативизује и дискурсним стратегијама „заклањањем иза ауторитета” у овом случају тужилаштва и судова и правног система као таквог.Што је још делотворније за аудиторијум стратегијом„поопштавања дела”, тачније„јесте да смо ми, али су и они исто то”.На имплицитном нивоу се шаље порука  да ако сви нешто чине, онда то није спорно.Без обзира на то да ли серади о жртвама или починиоцима, и без обзира на то да ли је у питању кршење закона, јер ако се не кажњавају „они”, онда  не треба ни „нас” прозивати за некакву одговорност. Ова дискурсна стратегија се још зове и „па шта ако смо ми и они су”. Популистички дискурс „једнака правда према свима” је веома учинковита за широку јавност пошто се захтева да су под‌једнако одговорни и жртве и починиоци.Следствено томе било којој страни да појединци из аудиторијума припадају, не морају да се осећају кривима.

“видећете велике велике промене у наредних стотину дана, хоће ли бити кажњавани ових људи који су на пример нападали студенте испред ФДУ-а, хоће ли бити то је посао то је посао за тужилаштво и судове, а моје питање како вам не пада на памет да питате, а како можете да се понашате као тужилац и судија и да тражите да неки који су нападали људе не одговарају, а да други који су нападали људе одговарају, ја се надам као Председник Републике да ће правни систем да буде једнак за све” (РТС; емисија Четвртком у 9;  26. 12. 2024. 53.948 прегледа).

Ваља додати и информацију отону којим се Председник Вучић обраћа аудиторијуму, иако овај аспект његових говора у овом истраживању нећемо анализирати. Његово говорење је готово увек уз повишен тон и као неко свађалачко понашање. Тако да сам садржај плус вика делују заједно  на ауторитаристички начин на аудиторијум.

Ова стратегија је често комбинована и са варијаблом имплицирања „дуготрајности процеса” утврђивања одговорности, на шта је већ указано у објашњавању темпоралне манипулације, с тим да у овом случају себе ставља у фокус. Наративом„одуговлачења“,јер је све „јако тешко и компликовано“, на имплицитном нивоу се оправда да је сасвим могуће да тај процес нема свог институционалног краја.

„Овде је реч о грешки струке и не бих био у кожи судија и тужилааца“ (Heppy, „Ćirilica“ 5. 11.2024.

20.411 прегледа)

Варијабла дискурсне стратегије „дисперзије одговорности“ је и „затрпавање аудиторијума тешко  проверљивим бројевима и чињеницама“.

„објављено је 559 линкова са укупно 13.042 документа више десетина хиљада страница и упутила на сајт инфраструктуре Железнице на којем је објављено 397 докумената такође напомињемо да је више тужилаштва из новог сада на свом сајту објавило целокупне списе предмета што је ваљда од суштинског значаја“ (27. 1. 2025. ТВ Пинк директан пренос Конференције за новинаре из Палате Србије, траје сат и 4 минута,  37.876 прегледа).

2. Емоционални дискурс

У говору Председник Вучићкористи емоционалну реторику: страх, бес, патриотизам и осећај завере против државеу много случајева повишеним тоном и свађалачки.

„Пристојни људи у тузи не траже главе, већ траже да загрљени као породица из свега изађу“ “ (Heppy, „Ћирилица“ 5. 11.2024.; 20.411 прегледа).

„Остао је траг и у срцу и у души сваког ко има емпатију“ (8. 11. 2024. ТВ Вести уживо из Сава центра, 11.753 прегледа)

Вучић овом стратегијом избегава одговорност и бира саучешће, што је у оваквим кризним, трагичним, ситуацијама увек учинковито.

Овај приступ емотивно поларизује публику, јача лојалност гласача и релативизује рационалну расправу о кривици. Истовремено на имплицитан начин, заменом теза (емпатија уместо одговорности) припрема  грађане на онај игроказ који следи, а то је прво хапшење па премештање Весића у болницу и на крају пуштање да се брани од куће. Циљ је одуговлачење са утврђивањем политичке одговорности јер је у коначници то и одговорност онога који бира кадрове, извођаче, подизвођаче и све оне који су допринели да до трагедије дође. То значи да одговорност иде до самог врха власти.

Вучић је током свих својих обраћања користио мета дискурс „контролу штете“ и ова појединачна варијабла стратегије је прави пример. „Скрушено“ уз емпатију према жртвама, али и својим верним сарадницима,с намером да убеди аудиторијум да они које је одабрао нису криви. Подсетимо да је баш тога дана (5.11.2024) Министар грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре у Влади Србије Горан Весић саопштио да је поднео оставку на ту функцију.

“Одлазим са ове функције чисте савести и поносан на резултате који остају иза мене као и тима Министарства грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре који је радио са мном. Радио сам са великим поштовањем и одговорношћу према грађанкама и грађанима као и у најбољој вери искључиво у интересу Србије”, навео је Весић.[3]

Председник је свестан да  за политички стабилноист власти неко мора да се жртвује.Изабрао је са намером особу која ће то урадити без поговора мислећи, што се после показало погрешним, да ће тиме штета бити санирана. Истовремено јавно релативизује да су те особе заиста и одговорне и упозорава тужилаштво како треба да приђе том предмету.

„Мене брине да у овој нашој хајици на све не буду ухапшени невини људи јер се и тужилаштво плаши“ (19. 11. 2024. РТС, 20.097 прегледа)

Након тога по моделу дискурсне стратегије  „вруће-хладно“ у истом браћању  Александар Вучић је изјавио да већ током сутрашњег дана очекује поводом несреће на Железничкој станици у Новом Саду нове оставке у Влади Србије и на другим местима.

Улогу помирљивог лидера са јаким емоционалним патриотским набојемПредседник Вучић честокористи. Циљ је „контрола штете“у обраћањимаповодом кризних ситуација, наглашавајући при том да је учињено све што је било неопходно да се криза превазиђе. При томе поопштава одговорност, јер од од народа тражи подршку и разумевање.

„да размишљамо о својој земљи а не о томе како ћемо једне друге за вратове да хватамо зашто сам ја вечерас овде 1 новембра догодила се велика трагедија у Новом Саду 16-оро људи је страдало држава је предузела оно што је могла тужилаштво је предузело кривично правни прогон против лица одговорних за пад надстрешнице“ (ТВ Пинк, Национални дневник, 6.04.2025., 26.608 прегледа).

3. Дискурс “угроженог лидера” и надпросечно “вредне” особе

Вучић себе стално позиционира као мету потенцијалних напада, али и као браниоца народа, што има за циљ консолидацију политичке базе.

Уједно он је “усамљени јунак”  којег нико не брани у његовој мисији за спас Србије, па ни тужилаштво, чији је то ваљда задатак.

„нису заинтересовани за то, нису баш били заинтересовани да се истраже чињенице, већ да се пронађе кривац за ког су мислили да ће да им одговара, и наравно ко би био крив, државни зликовац Вучић, који нешто крије и тако даље, ја сам се питао зашто тужилаштво ћути, зашто је тужилаштво само једанпут саопштило да не недостаје никаква документација, да имају сву документацију“ (Национални Дневник ТВ Пинка 11.12.2024. 35.255 прегледа) 

Наратив патријархалног друштва да је „старина“ у породици тај којег увек ваља слушати и који једини о свему одлучује, овде је вешто, двосмислено („стари председник“ као особа у годинама и као особа која је била некада на месту председника странке) уткана у наредбу, на имплицитном нивоу, коју његови следбеници суштински морају да спроведу.

„…ја мислим да су активисти СНС-а извукли закључак да би свог старог председника, свог бившег председника, то јест мене, требало, којег знам да поштују, требало да послушају, да ту врсту активности обуставе“ (21. 12. 2024. Пинк јутарњи програм, 26.498 прегледа) 

„нисам ја студент да могу да тражим ко да буде ухапшена, ко да буде пуштен, то није мој посао, то је посао надлежних државних органа тужилаштво полиција судство“ (31.12.2024. Прва ТВ, 67.805 прегледа)

Инситира у својим обраћањима да опозиција ради на томе да му живот буде угрожен.Не ретко, као у извештају са терена о посети Борском и Заједничком округу, док шета кроз блатњаво двориште неког сеоског имања,наводи и имена, квалификује чињење опозиционара, наравно без доказа. Истовремено апострофира догађаје, посебно из Хрватске, који су му инспирација за тврдњу. На овај начин остварује двоструки циљ негативно вреднује догађаје из суседства, антиципирајући потенцијалне догађаје у сопственој земљи,и то „ан пасан“,дакле  „случајно се баш тога сетио док шета“

„ја верујем, ја верујем, да ће и Пајтић да оде на спаљивање моје лутке следеће године, можда не следеће, али за једно три, четири године, три четири, пет година, моћи ће да оде, следеће године нисам сигуран баш да ће бити у прилици да се види, прво шта је све радио тојбанци развојној и свим фондовима“(2.03.2025. ТВ Пинк Јутарњи програм, теренски извештај о посети А. Вучића Зајечарском и Борском округу 23112 прегледа)

Вучић користи сваку порилику за публицитет. Псеудодогађаји су за већину његових обраћања мотив за емитовање у националним дневницима државноцентричних медија. Поистовећивање приватног и јавног је стратегија његовог ПР. Пример који следи је део извештаја од 12 минута који је објављен у Националном дневнику ТВ Пинка. Повод за извештавање  је био Вучићев обилазак породичне фабрике „Намештај Лика“

 „тужилаштво оптужницу за надстришницу шта ви кажете хоћете да ми кажете да су ови лагали, јесте ево сад ми изашла добро је од први пут да су лагали је и последњи пут да су лагали, ви схватио сам да сви овој земљи уживају да ми покваре расположење кад дођем на једно дивно место, као што је ово, ја морам да се бавим лудостима и лажима оних који свакога дана нешто лажу, што бих се тиме бавио, ево уживам овде, гледам како Србија напредује, то ми је посао“

Варијабла ове стратегије јесте и „самовредновање“ у смислу да је могуће и да сам погреши, али то не значи да има намеру да прихвати критику и промени понашање.Одмах након признавања грешке следи „самоисправљање“, тачније указивање на то како је у много тежим ситуацијама правилно поступио, а они други нису. Циљ је уствари да предупреди туђа вредновања сопственог понашања.Уколико се први о томе изјасни, свако туђе критиковање је обесмишљено. Подсетимо само на важност коју је, на пример, по истом моделу, Комунистичка партија придавала процесу „самокритике“.

„погрешим и где кажем неку тежу реч, можда сте у праву,требало би да кажем извините, али никада нисам изговарао оно што су они изговарали и никада ничију породицу нисам уништавао“ (6.фебруар 2025, 5 минута, РТС Четвртком у 9.00 Бојана Млађеновић29.066 прегледа)

Стално истиче свој натпросечни радни капацитет и спремност да се „подметне“ кад је тешко да сам реши ствар.

„Бавим се тиме неколико сати дневно Горан су ми донели документацију“ (Heppy, „Ћирилица“ 5. 11.2024.

20.411 прегледа)

Ова стратегија замагљује институционалну хијерархију одговорности и ставља фокус на “личну храброст” и “жртву”.

„тужилаштво криво е тужилаштво је под притиском и за мене јесте криво, али је под притиском, под притиском су сви, под притиском су сви, ја зато хоћу да кажем, да сам поносан што ме баш брига за свачији притисак“  (Пинк, емисија Хит-Твит, 30.12.2024.).

Вучић тежи да се употребом колоквијализама („баш ме брига“)  спусти на ниво „обичног“ човека, углавном слабо образованог, који не преза да „сваком каже шта мисли без здаршке“, истичући да је то врлина и лична храброст. У суштини реч је о манипулативномдискурсу  „свако Туре паша може бити“ чији је циљ општа прихваћеност.

Председник посебно реагује на сваку критику сопственог рада.Тада је спреман да, иначе у другим приликама критиковано тужилаштво,  брани као независну институцију, која њега треба да заштити.

Често у истом обраћању свој говор конструише као комбинацију неколико дискурсних варијабли, то је и у наредном примеру случај. Осим варијабле „угроженог лидера“ употребљава још и варијаблу „нисам ја он је“, оптужујући опозицију да крши закон о независностиу треће гране власти,а он је лично поштује, као и „замена тезе“. Ова последња се очитује у померању фокуса пажње аудиторијума на опозицију и то у негативном контексту.

„рекли су нам ми поштујемо институције, а у самим захтевима је елементарно непоштовање према тужилаштву и судовима, елементарно издавање наредби тужилаштву и судовима на које они нису реаговали, али зато су здушно и одмах по директном налогу споља на једну моју реченицу реаговали и почели да потписују петицију против мене, ускоро ћу да обелоданим људима шта су још радили“ (ТВ Пинк, Национални дневник 31. 3. 2025. 42.400 прегледа)

Исти модел је коришћен и у наредном примеру с тим да се комбинује варијабла угроженог лидера којег сви невиног оптужују и истовремено оптуживање тужилаца да су „страни плаћеници“.То на имплицитном нивоу шаље поруку  урушавања кредибилитета тужилаштва како би изгубило поврење грађана. На тај начин се Председник „обезбеђује“ од евентуалне могућности да и сам једног дана постане  „предмет“ обраде тужилаштва.

„за стране службе, а не за своју државу, па си ти Вучићу крив, ја сам крив сваком поштеном сељаку, сваком поштеном домаћину у Србији, што му је такав судија и такав тужилац примао паре из иностранства и сад јаој, па што си то рекао, па ето зато што је истина и зато што сви у Србији знају да је то истина, па сам ја крив, домаћин у Алексинцу, па сам крив домаћин у Прокопљу, или било где, е нисам ја то га неко други плаћа додатно, ми му дајемо паре које није зарадио, а овај га додатно плаћа“ (ТВ Пинк, Национални дневник,  11.04.2025, 20.943 пегледа).

4. Дискурс „утицање на перцепцију институција”

Критикује тужилаштво и судове, али их истовремено „формално” признаје као независне.  Најчешћа варијабла ове  дискурсневаријабле генералне стратегије„вруће-хладно”, названој према народној пословици је „али девојци срећу квари”.

Најчешће примењивана варијабла овог наратива очитује се у наредном примеру. Након 8 дана од трагедије  Вучић формира дискурс који ће у наредних 50 обраћања дорађивати, а то је политички„доносиоци одлука нису одговорни одговорна је струка, а тужилаштво то мора да има на уму иако се ’ја не мешам’“. То је пример дискузрсне стратегије „али девојци срећу квари“, која се заснива на таквој композицији  изговореног текста у којој се

И:  прво наводи један позитиван опште прихваћен став „тужилаштво је независно“,

ИИ: а затим се у другом делу наводи нешто сасвим супротно, или супротних неколико ставова и примера, који практично доводе у питање први позитиван став.

„кад бих рекао шта мислим плашим се да би неко рекао да утичем тиме на тужилаштво, или на неког, зато ћутим и не кажем ништа, али је јасно да је неко један беочуг у ланцу у струци затајио, то нема везе ни са Гораном Весићем, ни са овим, ни са оним, али ми смо у политици у јавном животу и морате понекад да сносите одговорност и за оно за шта уопште нисте кривим“

„захтевам од тужилаштво да што пре изађе да не бих вршио притисак, али ако је могуће да се што пре изађе са чињеницама и оптужним предлогом за лице које они сматрају одговорним, мислим да је то од изузетног значаја“ (12.11.2024. Пинк, 9,7ооо прегледа).

Порука на имплицитном нивоу овог исказа је да Председник претпоставља да тужилаштво неће радити одговорно свој посао уколико се он лично не ангажује и уложи свој ауторитет као механизам подстрека.

Резултат је двосмислени наратив: с једне стране, “поштујемо институције”, с друге “оне не раде како треба”.Односно „треба да раде како ја сматрам да треба“.Тиме се ствара оправдање за политичку интервенцију у рад тужилаца и судија,без директне и јасне наредбе, тачније отворене поруке исказане посредством медија.

„да ли тужилац у томе види неко дело, или не, ја не мислим да од комарца треба правити магарца, али свакако довољно вам говори о насилничкој природи и о томе како би неко водио земљу и шта би радио, не дај боже да има сву власт, то је све што сам ја могао да извучем као закључак, ја мислим да су активисти СНС-а извокли закључак да би свог старог председника, свог бившег председника, то јест мене, требало, којег знам да поштују, требало да послушају, да ту врсту активности обуставе „ (21.12.2024. Јутарњи програм Пинк)

На овај начин компонован дискурс има двојаку намену.Прва је релативизација  деловања и учинка тужилаштва, а друга „скромни“ допринос председника државе у квалификовању дела, тачније како би то дело и њихови, по његовом суду, починитељи  треба да тужилаштво посматра. Истовремено овај дискурс заиста подсећа на култну реплику Бате Стојковића у филму  Балкански шпијун „Мене ако се сете на Дан безбедности, сете се, ако се не сете ником ништа“… Имплицитно тумачиње овог исказа указује на сву, суштински „лажну“, скромност коју говорник жели да пошаље као поруку аудиторијуму. „Као да“ није му стало да буде омиљен, прихваћен и поштован, а у суштини је то циљ свих деловања.

Ова дискурсна стратегија ј,е 2.јануара 2025. у гостовању председника у Јутарњем програму код Јоване Јеремић на ТВ Пинк, била изразито видљива, с тим што најпре изражава сумњу у рад тужилаштва, а затим им даје за право.

„волео бих да ми дате доказе за тако нешто и јавности чујем ја свакојаке приче, али то није доказ, надам се да такви не постоје, ако такви постоје, то само говори колико је та жута олош елита која је 2009. године заузела кључне позиције у тужилаштвима и правосуђу доминантна и данас (…)

државни органи ће и тужилаштво и полиција јасно показати шта су кривична дела и где је била прибављана противправна имовинска корист и све друго, мислим да ће људи бити задовољни, ја сам рекао људима, ја сам рекао људима, то ће бити најжешћа борба против корупције икада у савременом времену проведена у Србији“

„Вишекратно понављање садржаја“ у истом обраћању, некада само преформулисано, а некада дословно,  је убеђивачка карактеристика популистичког говора. Вучић је често користи уз додатно директно адресирање особа или новинара којима се обраћа како би додатно  појачао убеђивачку намеру.

„тек после тога тужилаштво прибавља сву документацију, ма није тачно тужилаштво је прибавило сву неопходну документацију за пад надстречнице, молим вас ме саслушајте и разумите, како сте ви рекли ,после оптужнице ево полиција је отишла сад у фирме узима, ма полиција је после тога отишла, кад су рекли потребна нам је документација, која нема везе с падом надстрешнице, него евентуалним коруптивним радњама између подизвођача, то нема везе с падом надстрешнице, разумите шта вам објашњавам, па тужилаштво је већ донело одлуку“ (Инсајдер ТВ интервју са Бранкицом Станковић 24. 2. 2025. 20.412 прегледа) 

У обраћанима аудиторијумуу интервјуу на јавном сервису Србије, медију који би требало да негује плурализам и балансираност као и критичку дистанцу у садржајима које емитује, Председник Вучић се не либи и да директно напада тужиоце.

„питајте тужиоца, мени би било срамота да сам тужилац, а да на тако нешто не реагујем“ (РТС Дневник 19. 3. 2025, 45.175 прегледа.)

У извештају о сусрету члана СНС Александра Вучића са члановима странке у Лесковцу дневни лист Данас цитира

„Један од главних силеџија, онај који се залаже за независно Косово и укидање Републике Српске, који је напао синоћ градоначелника Ниша, пуштен је на слободу“ (…) „је напао синоћ градоначелника ниша пуште на слободу та вест је језива и нећете веровати тужилац није ни тражио притвор ни задржавање пошто ваљда они мисле да ту нема дела да имате право да јурите градоначелника да га гађате јајима да му псујете мајку да нарушавате јавни ред и мир на сваки могући начин“ (22.март 2025. Данас)

5. Дискурс темпоралне манипулације

Вучић више пута наглашава да је “раније реаговано” или “тек ће се испитати”, чиме темпорално удаљава сопствену одговорност од конкретног догађаја.Истовремено стално по мало објављујући и најављујући нова објављивања докумената,непрестано подгрева наратив о „испуњености“ студентских захтева.

„60 година се нисмо сетили да их променимо“ (Heppy, „Ћирилица“ 5. 11.2024.)

Овај наратив „признавања грешке из нехата“ Вучић је јако брзо напустио  у својим наредним обраћањима.Очигледно није се показао довољно емпатичним и учинковитим.Наратив је више указивао на то да „постоји одговорност“, а не на жељени ефекат „признајем и тиме сам ослобођен одговорности, може ми се опростити“.

„Захтеви су испуњени“ је наратив којим се манипулише и на временској оси, јер су суштински у „перманентном  испуњавању“ и то мало по мало у зависности од јачине притиска студентских протеста и јавно изнесених аргументација стручњака. Овом дискурсном стратегијом Вучић шаље,с времена на време, поновоактуализовану исту поруку, као одговор на непрестане тврдње студената, да захтеви ипак нису испуњени и поред тврдњи да јесу. Вучић шаље на имплицитном нивоу поруку и аудиторијуму да студенти немају разлога да буду у блокади универзитета јер ево „сад је стварно сва“ документација јавна.  Спин је у томе што се то изнова и изнова понавља, а  „заборавља“ да је то пре извесног времена већ била изречена тврдња.

„било је главно да се подигну оптужнице, да тужилаштво добије сву документацију, да се подигну оптужнице, је л тако, да се помогне породицама, да се и да се открије комплетна документација, и ти си показао док и да буду пуштени ови њихови, да каже откуд теби документација, не не не полако, је л знате ви који документ сад недостаје, пошто су причали кад се отворе грађевинске свеске, фалиле ваљда неке грађевинске свеске, њима важне грађевинске свеске, е сад објављене и грађевинске свеске, и шта с тим шта није урађено?“ (19.01. 2025. ТВ Happy, Ћирилица, гост  код Миломира Марића, 45 минута, 48.169 прегледа) 

„објавили смо све уговоре и комерцијални уговори и све друге уговоре смо већ објавили као што су људи могли да виде, знају то они све, сви они то све знају и није овде прича о уговорима, није овде прича о грађевинским дневницима, овде прича о томе ко ће да уништи Србију а ко неће“ (28. 1. 2025. Директан пренос из Палате Србије конференција за новинаре, 48.577 прегледа)

Темпоравла стратегија огледа се и у упоређивању са „другим“ који су у истој ситуацији у процесуирању одговорних  били много спорији од нас. То је наравно потпуни спин јер нема информација о околностима и контексту у којима су се наведени примери одигравали. Истовремено  све наведено је тешко проверљиво.

„тужилаштво, судови, нека раде свој посао, у овој држави ствари су се одиграле неупоредиво брже, неко би рекао можда и пребрзо, рецимо у Марсеју, када се то догодило, било је потребно чак 15 година до прве пресуде од 2004. до 2019. године (…)“ (21.11.2024, Тањуг 2826 прегледа)

Закључак

Уколико саберемо број оних који су могли видети и чути ове поруке Председника Вучића, реч је о стотинама хиљада особа, можемо тврдити да овакав говор директно утиче на јавност и обликовање мњења грађана и грађанки.Уколико имамо у виду тон на који су извоговрене, садржај који је доминантан у порукама, као и дискурсне стратегијама са варијаблама, које користи Вучић у језичком обликовању својих обраћања, и на тај начин,путем веома гледаних телевизија са националном покривеношћу, као и строго контролисаних  онлај портала, шаљејасне убеђивачке поруке, на експлицитном и имплицитном нивоу, утицај овог дискурса на грађане и грађанке је велики.

Не само медијско, већ и језичко, описмењавање јавности је од кључног значаја како би грађани и грађанке  могли да распознају истину и раздвоје је од манипулације, пре свега у политичком дискурсу. Посебно ваља подсетити да су свакодневно преплављении то у свако доба дана и ноћи, пре свега, телевизијски екрани са националном покривеношу територије Србије, обраћањима председника Вучића. У 2024. години за 11 месеци  обратио се 322 пута  јавности Србије[4].Председник Србије Александар Вучић се од почетка 2025. године за 90 дана на телевизији појавио чак 141 пут, а у марту, који има 31 дан, председник је на телевизији био чак 61 пут[5]. Засићеност аудиторијума у Србији непрестаним обраћањима председника је значајна и њен учинак никако не треба занемарити.

Поново истичемо, у светлу наведеног у овом закључку, да је доношење одлука директно условљено информацијама на којима их аудиторијум заснива.Стога је одговорност за изговорену реч субјеката медијских објава, у овом случају Председника Александра Вучића, од кључног значаја за напредак демократије у друштву.

Да закључимо поновним цитатом Остина и Серла  „језик је делатност“ и то се не сме пренебрегнути.

ЗАКЉУЧЦИ И ПРЕПОРУКЕ ЗА ДАЉЕ КОРАКЕ

1. Индикатори политичког утицаја на истрагу о узроцима и одговорности за пад надстрешнице на жељезничкој станици у Новом Саду:

Закључак: Иако формално негирасвој утицај на надлежне институције, Председник најављује процесе, именујеодговорна лица и износи у јавност информације које би требало да буду део независне истраге.

Препорука: Цивилни сектор, истраживачи, новинари,независне институције и особе од кредибилитета би требао да испитају хронологију изјава Председника и покретања поступака и да их ставе у корелацију.Постоји основ за сумњу у политичко инструментализовање тужилаштва и судства.

2. Замагљивање ланца одговорности:

Закључак: Кроз реторику Председника се ствара општи утисак о готово искључиво системске игрешке струке, без именовања конкретних политичких носилаца одговорности.

Препорука: Тужиоци и судије  да експлицитно идентификују који су делови„струке” затајили, и да ли су ти делови били под стручном или политичком ингеренцијом.

3. Употреба популистичког дискурса за обликовање јавног мњења:

Закључак: Дискурсне стратегије и манипулативни наративи говора председника Вучића су у функцији„контроле штете” који се очитују у генералној дискурсној стратегији „вруће-хладно” уз низ варијететаи утичу на перцепцију јавности о томе ко је одговоран, пре него што су резултати истраге објављени.

Препорука: Заинтересоване јавности би требало информисати тако да разумеју утицај политичког дискурса на понашање тужилаштва и судства како би извршили јавни притисак на ослобађање треће гране властида би сви одговорни, и по политичкој и по стручној линији, били идентификовани и осуђени за пад надстрешнице на Жељезничкој станици у Новом Саду.

4. Питање законитог комуницирања о предистражним поступцима:

Закључак: Иако Председник Републике формално признаје самосталност тужилаштва и суда, Вучић јавно говори о детаљима предистражних радњи.

Препорука: Цивилни сектор, истраживачи, новинари, независне институције и особе од кредибилитета би требао да преиспитају да ли су тиме прекршене законом утврђене процедуре, као и који су извори тих информација и да то изнесу у јавност.

5. Наратив замагљене, подељене, одговорности као основна комуникацијска стратегија предсдника Вучића:

Закључак: Кроз комбинацију формалног прихватања одговорности и пребацивања кривице, гради се модел политичке неодговорности без директног сукоба са институцијама.

Препорука: Јавност да не прихвати изјаве о “формалној одговорности” без пратећих институционалних поступака.

[1]Говорни Чинови : оглед из филозофије језика / Џон Серл ; [превела

Мирјана Ђукић], – Београд : Нолит, 1991, Библиотека Сазвежђа ; књига 106

[2]Он је најпре у августу 2019. године, у разговору за Глас Америке, казао да је „видео снимак и да је он ‘ужасан’“, истовремено демантујући да је Бабић био за воланом. (..)Председник Србије је месец дана касније посетио породицу Станике Глигоријевић, изјавио јој саучешће и понудио помоћ, а притом поновио да је „видео снимак несреће“. Понудио је супругу погинуле Станике да и он погледа снимак, уз упозорење да је снимак „стравичан“. Због оваквих Вучићевих изјава, адвокат Божо Прелевић, који је заступао део оштећених у несрећи, у завршној речи је казао да Вучић поседује снимак. Он је претходно председнику Србије упутио допис у којем тражи да он достави снимак суду, како би се утврдила пуна истина, коју није могуће сазнати без увида у недостајућа два минута снимка, у оквиру којих се види сам судар, као и ко је управљао службеним аутомобилом. 30.4.2021. Danas https://www.danas.rs/vesti/drustvo/vucic-dva-puta-javno-rekao-da-je-video-snimak-nesrece/

[3]https://www.blic.rs/vesti/politika/goran-vesic-podneo-ostavku-posle-tragedije-u-zeleznickoj-stanici-novi-sad-gde-je/vh7x0kl

[4]https://www.danas.rs/vest/drustvo/aleksandar-vucic-tv-obracanja/

[5]https://www.danas.rs/vesti/drustvo/vucic-obracanja-vesti/

[1] https://www.nedeljnik.rs/birodi-vucic-2017-godine-proveo-vise-od-8-sati-u-funkcionerskoj-kampanji/#goog_rewarded

[2] https://www.birodi.rs/industrija-populizma/

[3] Према релеватним социолошким истраживањима шест до осам грађана Србије од десет анктираних подржава овај став.

[4] www.rem.rs

[5] www.acas.rs

[6] Мисли се на члан 40, став 2 Закона о спречавању корупције.

[7] О несанкционисаном нарушавања Устава у области судства  детаљње у студији професора Др Танасија Маринковића https://www.cepris.org/istrazivanja-i-analize/studija-odgovornost-predsednika-republike-za-povredu-ustava-zabrana-uticaja-na-vrsenje-sudijske-funkcije/

[8] Када је у питању обавеза пружалава медијских услуга на потпуно, истинито и благовмрено информисање у време израде анализе на снази је био Закон о електронским медијима цитиран који је ову област регулисао члан 47. (2014. година). У важећем Закону о електронским медијима исту тему регулише члан 61, који је усвојен 2023. године.