Држава је била одговорна за избор подизвођача радова

Сва документација још није објављена, али и оно што је доступно доказује да је држава и те како одговорна, јер није поштовала ни основна начела Закона о јавним набавкама, ни Комерцијални уговором са кинеским конзорцијумом CRIC-CCCC. Тиме је широм отворила врата системској корупцији и небезбедној градњи која је однела 16 живота, а једна особа је тешко повређена.

Председник Републике, ненадлежна предметна институција (НПИ) је током гостовања у емисији Око на РТС-у 27. марта још једном изрекао неколико ноторних лажи.

На тврдње Александра Вучића да су државни органи на увид јавности дали уговоре између подизвођача и подизвођача при чему „никакву обавезу нисмо никада имали, нити то икакве везе са било чим има“, водитељ емисије, мислећи вероватно на ставове стручне јавности, уопштено је констатовао да се да се „не зна како су бирани ти подизвођачи.“

На то НПИ одговара: „Па питајте подизвођаче како су бирани, не бира их држава и није посао државе да их бира. Њихово је да испоруче резултат, ми (држава, прим.а) имамо уговор са извођачем, а извођач је тај који бира подизвођаче и подизвођачи бирају своје подизвођаче. То зна сваки човек, па не морате да будете стручни и то никакве везе са државом нема.“

Кренимо редом, најпре од тврдње да држава бира извођаче, а извођачи своје подизвођаче. Законом о облигационим односима члановима 610 и 611, прописано је да наручилац (на пример држава) ангажује извођача који за свој рад одговара наручиоцу. Извођач може да ангажује подизвођача да посао уради уместо њега, али за урађене радове подизвођача извођач одговара наручиоцу.

Ко је и како бирао подизвођаче радова на станици у Новом Саду
Тако је прописано и „Комерцијалним уговором о модернизацији и реконструкцији мађарско-српске железничке везе на територији републике Србије, за деоницу Нови Сад – државна граница (Келебија)“ између Републике Србије и извођача, кинеског конзорцијума CRIC-CCCC. Конкретно, члан 11. Комерцијалног уговора прецизира да за све послове извођач одговара наручиоцу, односно Републици Србији.

Исто тако, по члану 16. Комерцијалног уговора, извођач (кинески конзорцијум) бира подизвођаче за које он одговара пред државом и то поштујући основна начела Закона о јавним набавкама (економичност, ефикасност, транспарентност, обезбеђивање конкуренције и забране дискриминације, једнакости и пропорционалности привредних субјеката), која се морају поштовати чак и у случајевима када се, по неком основу, у складу са чланом 11 Закона о јавним набавкама искључује примена његовог значајног дела.

У овом делу, могуће је са сигурношћу констатовати да није објављена документација којом је могуће доказати да је у складу са Комерцијалним уговором извођач, кинески конзорцијум CRIC-CCCC бирао подизвођаче поштујући општа начела Закона о јавним набавкама, нити да су ова начела поштовали подизвођачи када су бирали своје подизвођаче, попут српског Стартинга, који је био задужен за реконструкцију Железничке станице у Новом Саду.

Тачније, домаћи подизвођачи се нису бирали уз поштовање уговорених начела конкуренције, транспарентности и јавног одабира, већ на основу „пријатељских договора“, док за бројне домаће подизвођаче није дата на увид јавности документација којом се доказује да су добили сагласност државе.

Речју, НПИ опет лаже јер није сва документација објављена и држава је и те како одговорна јер нису поштована основна начела Закона о јавним набавкама прописана и Комерцијалним уговором чиме су се широм отворила врата системској корупцији и последично небезбедној градњи, која је однела 16 живота, а једна особа је тешко повређена.

НПИ је слагао и кад је рекао да извођачи сами бирају подизвођаче, за чији рад одговарају држави, да их „не бира држава“ и да „није посао државе да их бира“.

Шта су потписали Горан Весић и Небојша Шурлан
Анексом 3 (од 6. октобра 2023.) и 4 (од 15. марта 2024.) Комерцијалног уговора, чланом 4, ставка „Остали радови“, директно су прекршени Комерцијални уговор, Закон о облигационим односима и општа начела Закона о јавним набавкама. Ове анексе са српске стране потписали су тадашњи министар саобраћаја, грађевинарства и инфраструктуре Горан Весић и в.д. генералног директора Инфраструктуре Србије Небојша Шурлан и гласе на радове у укупном износу од 15 милиона долара (Анекс 3 на 4,8 милиона долара и Анекс 4 на 10,2 милиона долара), што је скоро пет пута већа сума од трошкова реконструкције Железничке станице, које је својевремено Саобраћајни институт ЦИП проценио на 3,1 милион евра.

Конкретно, сасвим супротно тврдњама НПИ, али и Комерцијалном уговору, Закону о облигационим односима и општим начелима Закона о јавним набавкама, овим анексима је чланом 4. за ставку „Остали радови“ превиђено да држава, као финансијер и инвеститор, на нетранспарентан начин бира подизвођаче, да извођач врши искључиво услугу финансирања подизвођача и да је држава, а не извођач, одговорна за радове подизвођача које је она изабрала.

Још једном, НПИ лаже јер је за „Остале радове“ држава на нетранспарентан начин директно бирала подизвођаче и за њихов рад је одговарала она, а не извођач.

Само за археолошке радове чак 6,2 милиона долара
Коначно, у ставци „Остали радови“, неке цифре су сумњиве, док је у неким случајевима прекршен Комерцијални уговор. Анексом 3, на пример, предвиђени су трошкови за археолошке радове на територији Новог Сада од чак 1,5 милиона долара, а још толико за исте намене на територији Суботице.

То, међутим, није све, јер су и Анексом 4 предвиђени археолошки радови, који коштају скоро 3,2 милиона долара. Све заједно, дакле, планирани трошак само за археолошке радове износи 6,2 милиона долара, док су трошкови изградње кружног тока у Лошињској улици у Суботици процењени на скоро 1,1 милион долара.

Врло важно, у појединим ставкама је држава директно прекршила Комерцијални уговор јер се он, па самим тим и анекси 3 и 4, односе на радове искључиво на траси од Новог сада до Келебије. Тако су Анексом 4, предвиђени радови на релацији од Београда до Старе Пазове, конкретно у Алтини, Земун Пољу, Камендину и Батајници, али и израда пројектно-техничке документације за путничку пругу до будућег комплекса за Експо 2027, на релацији од Земун поља, па поред Аеродрома „Никола Тесла“ до Националног стадиона.

Све у свему, сасвим супротно тврдњама НПИ, држава је на нетранспарентан начин бирала подизвођаче, противно општим начелима Закона о јавним набавкама, али и Комерцијалном уговору. Такође, супротно Закону о облигационим односима, за рад подизвођача је уместо извођача одговоран наручилац, односно држава. Уз све то, осим што се чини да су поједини трошкови прилично „надувани“, дошло је и до повреде Комерцијалног уговора због ненаменског трошења средстава из кредита и на радове на неким другим локацијама, далеко од брзе пруге од Новог Сада до Келебије.

Пишe Огњен Радоњић, професор Филозофског факултета Универзитета у Београду.